Supa za koku

44 godine… Piiih, ko bi rekao – u šta su proletile. Čini mi se brzinom svjetlosti. Kako u očima dvadesetogodišnjakinje četrdesete izgledaju daleko i staro.

Nekada su komentari pri odabiru kafane bili: „Ma gdje ćemo tamo, pa sve matorci.“ Danas: „Sve dječurlija, uzavrelo od hormona, ne pada mi na pamet.“ Ma ko će nama ljudima ugoditi. Vrtimo se u prošlosti ili u budućnosti, dok nam sadašnji trenutak promiče. Nažalost, svuda nas ima, osim u njemu.

Kad si u dvadesetima, glavna okupacija: šta obući i da li mu se sviđam? O bolestima ne razmišljaš. Virusi se savladaju u jednom danu. Mana – vječita nesigurnost oko fizičkog izgleda. Da li u ovom izgledam debelo? Je li bolje sa šiškama ili bez, uvojci ili ravna kosa? Odvratna bubuljica nikako da ode.

Zato počinjemo više i jače da se šminkamo, malterišemo se puderom da bismo izgledale starije. Idemo na rigorozne dijete, uvlačimo se u tijesnu odjeću. Iako imamo odličan vid, stavljamo naočare s dioptrijom, jer tako izgledamo više „cool“ i zrelo. Sve to – samo za jedan pogled i mogućnost da budemo primijećene.

U četrdesetima se već neke stvari promijene. Glavna okupacija postaje, pitanje svih pitanja: šta ću za ručak i jeste li uradili zadaću? Kod odjeće fokus je na udobnosti i funkcionalnosti. Ne želiš bacati novac na jedan par štikli koje ti faktički i ne trebaju. Izvući ćeš neke iz ormara, ionako su super očuvane, jer trčati za djecom u štiklama nije baš praktično. Zadnjih par godina to je svakako glavna okupacija.

Šminka postaje decentnija, jer vjerujemo da sa manje tog „maltera“ izgledamo mlađe. U jednom momentu primijetiš da bolje vidiš čitati ako knjigu udaljiš. Ok, ne želim naočare – hoću sočiva. Postaraće me.

Poslije vremena provedenog na podu u igri s djetetom, obavezno je potrebna pomoć pri ustajanju. Do prodavnice se može otići i u stvarima za po kući. Šta me briga šta će ko reći.

Samopouzdanje se izgradilo kroz iskustva. Hrabrost se stekla kroz uspone i padove. I sve je još uvijek tu – samo malo drugačije spakovano.